Skerletno slovo

Nijedan čovek ne može zadugo imati jedno lice za sebe, a drugo za ceo ostali svet, i da najzad ne dođe u zabunu koje je od njih istinito.

U prirodi je našoj svojstvo, čudno i blagodatno, da patnik, u trenutku kad ga podnosi, nikad ne zna koliko je silan bol, već to saznaje jedino po jadu koji posle dolazi.

Oni koji su je ranije poznavali i nadali se da će je videti skrušenu i pomračenu strahovitim oblakom zadivili su se i začudili kad su je ugledali u svem sjaju njene lepote, koja je blistala u oreolu bede i srama u koje je bačena.

Čudno je, ipak, koliko treba vremena dok se misli obuku u reči,

Ali činilo mu se da stoji po strani i da gleda svoju prošlu ličnost s prezrivim, punim sažaljenja, ali poluzavidnim ljubopitstvom. Te ličnosti više nije bilo!

grize otrovni zub telesnog bola. I nevoljno, ne mogavši se uzdržati, on povika iz sveg glasa: taj uzvik jeknu kroz nemu noć, i odbijajući se od kuće do kuće, razleže se i odjeknu do brežuljaka na ivici grada kao da je đavolje kolo u tome uzviku pronašlo čitav svet bede i užasa, i načinivši od toga svoju igračku, sad maše njome tamo-amo.

Cvetni udarci padali su kao kiša, pogađajući skoro uvek sramni znak, i zadajući majčinim grudima rane od kojih ona nije imala melema u ovome svetu, niti je znala kako da ga traži na onome. Kad su strele izbačene, Biserka je stajala gledajući Jestiru nasmejanim vražjim izrazom, ili se majci bar činilo da đavo viri iz njezinih crnih očiju.

Međutim, Bog joj je, kao plod toga greha koji su ljudi tako kaznili, dao krasno dete, odgajeno na tim istim obeščašćenim grudima, da ono bude veza između svoje majke i ljudi i da joj najzad spremi mesto među blaženim dušama na nebu.

Nijedan čovek ne može zadugo imati jedno lice za sebe, a drugo za ceo ostali svet, i da najzad ne dođe u zabunu koje je od njih istinito.

Važno je da se lica čije su misli najsmelije često s najvećom mirnoćom pokoravaju spoljnim pravilima društvenim. Misao im je dovoljna i oni ne traže da je delom izvedu.