Isečci vremena

Sada ću vam reći nešto što sam prećutao u svojim političkim sećanjima iznetim u knjizi Meta. Mislio sam da to treba sakriti. U martu 1994. godine bio sam u poseti Rimu, kao lider antimiloševićevske i antiratne opozicije u Srbiji. Tamo mi je preneta poruka da se kod našeg patrijarha založim da pozove papu Jovana Pavla Drugog da poseti Srbiju i da prenesem da papa želi da on i patrijarh služe u crkvi po pravoslavnom obredu, u crkvi koju naš patrijarh odabere. I da će papa, pred svetskim kamerama i medijima, kleknuti na vračarskom platou na mestu gde su spaljene mošti Svetog Save, poljubiti zemlju i apelovati na ukidanje sankcija Srbiji i Crnoj Gori.

Patrijarh i Sveti sinod su me primili i odgovorili da ne mogu da prihvate papinu posetu „zbog pravila broj deset“. Bio sam iznenađen, insistirao sam da kažu koje je to pravilo broj deset. To je pravilo broj deset Prvog vaseljenskog sabora 325. godine u Nikeji, kojim je predsedavao car Konstantin. Ono glasi: „Ko saslužuje sa jeretikom, jeretik je sâm“. Po njihovom tumačenju tog pravila iz vremena kada je hrišćanstvo bilo jedinstveno, papa je jeretik. I, uopšte, ceo zapadni hrišćanski svet je jeretički. I danas slušamo iste ili slične propovedi. (…)

Jednom rečenicom („Niko ne sme da vas bije!“) opijena nacija bogotvori svog mesiju i vožda. Detinjaste duše, čedna i lakoverna, Srbija mu se bacila pod noge a on je Srbiju uzjahao. Tada, eto baš tada i baš tako, počelo je naše propadanje.

slobodama čoveka i građanina, iza toga i Bonapartin Code Civil i jedinstveni