Ahilova pesma

„Patroklo je moj zakleti družbenik. Mesto mu je uz mene.“

Odisej sleže ramenima. „Ne možemo znati. Puki smo ljudi, kratak plamičak buktinje. Potomci nas mogu kovati u zvezde ili unižavati, kako im drago.

„Uradila sam ono“, kaže. Isprva ne razumem. Ipak, onda vidim grobnicu i oznake koje je načinila na kamenu. Piše Ahil. A pored piše Patroklo.

„Idi“, kaže mi. „On te čeka.“

Čini se da joj se dopadaju talasići, dopada joj se kako iščezavaju i more opet postaje staklo.

Poslednja misao mi je: Ahil.

On otvori oči. „Navedi mi jednog junaka koji je bio srećan.“

Razmislih. Herakle je poludeo i pobio porodicu; Tezej je izgubio nevestu i oca; Jasonovu decu i novu ženu pobila je stara; Belerofont je ubio Himeru, ali je posle pada s Pegazovih leđa ostao bogalj.

„Ne možeš.“ Sad se uspravio u sedeći položaj i nagnuo se napred.

„Ne mogu.“

„Znam. Nikad ti ne daju da budeš i poznat i srećan.“ On diže obrvu. „Da ti odam jednu tajnu.“

„Hajde.“ Mnogo sam voleo kad je ovakav.

„Ja ću biti prvi.“ Uze moj dlan i priljubi ga uz svoj. „Zakuni se.“

„Zašto ja?“

„Zato što si ti razlog. Zakuni se.“

„Kunem se“, rekoh, izgubljen negde u jarkom rumenilu njegovih obraza, plamenu u njegovim očima.

„Kunem se“, ponovi i on kao odjek.

Sedeli smo tako jedan časak i ruke su nam se dodirivale. On se iskezi.

Gotovo sam je mogao i zamisliti tamo, kako lebdi na samom rubu mojih uspomena.

On vidi samo krvavu tkaninu. Uz riku, odgurne Antiloha od sebe, obara Menelaja. Sruči se na telo. Spoznaja ga preplavi, davi ga, preseca mu dah. Čuje se krik koji prodire napolje. Pa još jedan i još jedan. Grabi kosu rukama i čupa je s glave. Zlatne vlasi padaju na krvavi leš. Patroklo, govori on. Patroklo. Patroklo. Opet i opet, dok to ne postane samo običan zvuk. Tamo negde, Odisej kleči, nagovara ga da jede i pije. Nadolazi žestoki crveni bes i on ga gotovo ubija na mestu. Ipak, da bi to uradio, morao bi da me ispusti iz ruku. Ne može. Drži me tako čvrsto da osećam jedva primetno kucanje u njegovim grudima, kao lepet moljčevih krila. Odjek, poslednji komadić duha još privezan za moje telo. Mučenje.

Hiron je jednom rekao da su nacije najgluplja od svih smrtničkih izmišljotina. „Nijedan čovek ne vredi ništa više od drugog, svejedno odakle je.“

trideset treće poglavlje