Žuti šafran

Strah je taj koji donosi red, a ne zakoni. Strah je taj koji tera vojnika da ostane u stroju mirno, a ne kruta vojnička disciplina. Strah goni jednog gladijatora da ubije drugog, a ne želja za slavom i slobodom. Strah održava carstvo, jer podanik koji se ne plaši će, koliko sutra, vladaru sjuriti sečivo među rebra

Država, dakle, pronicao je Akvila, to su ljudi sjedinjeni u jednom strahu.

14. februar za praznik Svetog Valentina.

Taj praznik je danas širom sveta poznat kao „Dan zaljubljenih“.

Pravoslavna crkva obeležava dan ovog sveca 13. avgusta.

Ime Valentin u prevodu sa latinskog znači „postojan“, „snažan“, „zdrav“, „jak“.

Bio je to cvet žutog šafrana.

Isti onakav kakav mu je biskup Valentin pokazao sinoć u tamnici.

„Kada sam ga dodirnula.“, reče Cecilija. „Ceo svet se otvorio predamnom.“

„Progledala si?“,

„Žuti šafran.“

„Šafran?“

„Da... To je poklon.“

„Poklon? Za koga?“

„Za jednu devojku.“

„E, pa, bojim se, svešteniče... Da ga neće dobiti.“

„To ne zavisi ni od tebe ni od mene.“

Valentin otvori šaku i Akvila spazi da je u njoj sasušeni cvet sa šest žutih latica. Na Valenitnovom tamnom dlanu, cvet je podsećao na zlatnu mrlju.

„Je li to jedini njegov greh?“

„Šta?“

„Pa to... što se oženio?“

„Cezar je zabranio venčanja dok traju ratovi.“

„Zašto?“

„Zašto? Zato što je oženjen čovek slab vojnik!“

„Plačite bogovi ljubavi i čežnje, i koliko god vas je ljudi, što imate smisla za lepo i nežno! Vrabac moje dragane je umro, vrabac, ljubimac moje dragane; on koga je ona više volela od svojih... od svojih... očiju.“

To je bio njen Rim. Njen svet. Splet mirisa i zvukova.

Čini joj se da se njen pređašni život desio nekom drugom. Da je svo to crnilo, koje je trajalo duže od petnaest godina, samo odsanjala. I da je taj mrak postojao samo zato da bi ona na njegovom kraju ugledala ovo purpurno svitanje.