Kofer iz Berlina

Šta se najviše od svega pamti?

Strah?

Bol?

Glad?

Ljubav?

Čuvaj mi, Bože, voljenu ženu, jer ja svoje obećanje nisam ispunio. Da ću je štititi i čuvati do kraja života. Iako sam pokolebao njenu ljubav svojim oklevanjem i kukavičlukom

Svako od nas mora da odboluje. I svako od nas tugu drugačije podnosi.

sve što sam u životu stekao. A prokleto je, Vera! Prokleto je jer je ništavno! Nijedna materijalna stvar u životu ne može se meriti sa ljubavlju. Ako nema ljubavi, nema ni života. Ja sam svoj život odslužio, baš kao i taj prokleti rat. Više nemam čemu da se nadam, odavno se ne radujem, jedino me je muzika sprečavala da izgubim razum…

Nemir blizak čežnji za nedostupnim, zabranjenim, nemogućim. Zapitala se nije li možda pameću skrenula u svojoj usamljenosti, tugovanju i očaju pa joj se svačija naklonost čini kao milostinja udeljena prosjaku koji više nema čemu da se nada

Bila je potrebna hrabrost da se ostane.

Još veća – da se ode

Život je boleo.

Ali živeti se moralo

sudbinama, a spavaju u toplim krevetima, bude se u mirnim, suncem okupanim, slobodnim jutrima… Koliko li je onih koji nikada nisu upoznali glad, strah, niti bol, pa opet kukaju i cvile kako im Bog nije dovoljno dobroga dao…

Koliko je onih večito nezadovoljnih, nesrećnih, neukih, koji očajavaju nad svojim

Koliko je onih večito nezadovoljnih, nesrećnih, neukih, koji očajavaju nad svojim