Sto godina Leni i Margo

Moglo bi se reći da smo Bog i ja u komplikovanim odnosima, recimo. Kako ja to shvatam, on je kosmički bunar želja. Nekoliko puta sam ponešto zatražila, a on je povremeno isporučio robu. Inače – tišina.

Surovost nepoznatih me skoro nikad ne uzdrma, ali dobrota kod nepoznatih me nekako dotuče.

Pitala sam se da li Bog to radi namerno, da li planski svi njegovi sveštenici polako počnu da liče na Deda Mraza kako bi prirasli za srce okolnom stanovništvu.

„Zar se ne plašite? Ja ne znam kako bih uopšte mogla da umrem kad se ovoliko plašim umiranja.“

Udahnuo je s mukom i uputio mi još jedan blag osmeh. „Nemoj se plašiti da umreš, prćo.“

„Ali plašim se“, šapnuh.

„Ali nemaš razloga!“ Nasmejao se i ovo sledeće je rekao na engleskom: „Biće kao da spavaš.“

Možda zato majka nikad nije mogla da spava – san previše liči na smrt, a ona nije bila spremna.

?“, šapnuh, još ošamućena od spavanja.

„Zato sam ovde – zbog srca.“

Uspravila sam se u krevetu. Van Sobe ruža delovala je sićušno.

„Oh. Žao mi je. Sviđa mi se tvoje srce. Imaš divno srce.“

Bila su dva čoveka u bolnici. Obojica su bila bolesna. Jednom su rekli da će mu se stanje popraviti, da ga čeka mnogo godina života, i da će se s vremenom oporaviti. Drugom su rekli da će umreti u roku od godinu dana.
Godinu dana kasnije čovek kom su prognozirali smrt bio je mrtav, a čovek kom su rekli da će preživeti jeste preživeo i govorio je da se oseća dobro. Bolnica je tada shvatila da je došlo do greške, pomešali su podatke – svaki je čuo sudbinu onog drugog. Preminuli čovek je zapravo bio zdrav, a preživeli je bolovao od smrtonosne bolesti.

Vrata su neupadljiva, ali meni se to i dopada. Ono najbolje se uglavnom i može naći iza vrata koja se ne prave mnogo važna.

„Ali zar se ne plašite, sasvim sami, ovako daleko, po mraku?“

Tada mi se osmehnuo. „Nimalo, Margo. Suviše sam voleo zvezde da bi me sada plašila noć.“

„Srce ti kuca, oči ti vide i uši ti čuju. Sediš u ovoj sobi, potpuno živa. Dakle, ne umireš. Živiš.“