Salon mrtvih princeza

„Vi, Arsene, izgleda volite taj vaš Beograd. Kažete: moj Beograd.“
„Da“, rekoh, „ljubav je slepa.“
„Dobro je to“, potvrdio je mesje Filip, „gradovi nemaju nikog drugog osim nas.“

Verujem da brigom o drugima a ne samo o sebi mogu makar malo da popravim svet. Verujem da oni što se troše u gordosti uludo žive. Shvatam šta je Isus mislio s onom ljubavlju prema neprijateljima svojim, samo moram da ti priznam da mi takva ljubav malo teže ide; čovek sam. Verujem da se mača ne treba bez razloga hvatati jer je to opasno oruđe. Najviše verujem u tu slobodnu volju koja me, ako sam je svestan, stalno tera da mislim da li sam je dobro upotrebio. U svakom slučaju, ne molim Njega da mi udeli dobitak na lotou; mislim da On ne upravlja takvim stvarima

Kao osuđenici bez belog hleba, kao puževi golaći, hodali smo hladnim ulicama Beograda, Danka i ja, ulicama koje nam više nisu bile dom. I pored svesti o tome da se tu radi o prostom mehanizmu kadrovske logike, i uslovljenostima aeronautičke mreže jedne u suštini male zemlje, osećali smo se kao da nam je Beograd okrenuo leđa

moj grad je bio neosvojiv za moju ljubav. Potonuli smo u mulj beogradskog ušća. I samo čekali dan odluke

Bila je jabuka koja traži tvoje zube. Bila je latica bele ruže u aprilsko jutro donesena vetrom do tvog lica

Sreten je od komšija dobio pismo da sa krova opustele očeve kuće pri svakom vetru odleće sve više crepova, i sažalio se. „Tu sam rođen“, rekao je držeći papir u ruci, „guske sam tuda terao.“
„Ako je zbog gusaka“, reče Arsen, „onda tu nema priče. Vreme ti je za kuću.“ Sreten ga je zahvalno pogledao i zaplakao

ali ko me sad pita… sad kad je ta krivina gde je trebalo da skrenem prošla a ja sam u tunelu u kom nema okretanja; sad valja samo terati pravo i nadati se da ćeš izroniti i da će tamo ipak biti, jednom, još malo sunca u životu

Nisam osećao tugu; ništa osim praznine, sibirske praznine u srcu koje je nekad bilo puno

„Kakve pameti ima u smrti, Tomo moj? Smrt je lijepa ili gadna, junačka ili kukavička, za veliku ili za sitnu stvar. Pameti tu neke nema…“

Ja, zalutali sin Velikog Grada, nisam ovde, ovako raspolućen, baš umeo da se snađem. Doduše, ni taj grad, koji sam još uvek zvao svojim, nije bio stvarno moj. Ništa više nije bilo stvarno moje