Bogorodičina crkva u Parizu

Ali u svakom slučaju, ma kakva bila budućnost arhitekture, ma na koji način naši mladi arhitekti rešili jednoga dana pitanje svoje umetnosti, dok se ne pojave novi spomenici, čuvajmo stare. Ulijmo narodu, ako je mogućno, ljubav prema narodnoj arhitekturi.

Ponos uvek prate u stopu propast i sramota. Imajte ovo na umu, i ćutite.

Tragičan požar u kome su 15. aprila 2019. mnogi delovi Bogorodičine crkve (na francuskom Notre Dame) u Parizu trajno uništeni ili teško oštećeni vratili su u Francuskoj u žižu čitalačkog interesovanja roman Bogorodičina crkva u Parizu Viktora Igoa.

„Zar život nije čudna drama u kojoj se mešaju dobro i zlo, lepo i ružno, visoko i nisko?“

Svaka civilizacija počinje teokratijom a završava se demokratijom.

Medicina je kći snova. – Jamblikus
162

Ako se ovako i dalje bude radilo, Pariz će se obnavljati svakih pedeset godina. Zato se istorijski značaj njegove arhitekture i gubi svaki dan.

Ako se ovako i dalje bude radilo, Pariz će se obnavljati svakih pedeset godina. Zato se istorijski značaj njegove arhitekture i gubi svaki dan. Spomenici u njemu bivaju sve ređi i ređi, i čisto vidite kako malo-pomalo propadaju, tonu u kuće. Naši očevi imali su Pariz od kamena; naši sinovi imaće Pariz od maltera.

Sadašnji Pariz nema, dakle, nikakvu opštu fizionomiju. On je zbirka primeraka iz raznih vekova, a najlepših je nestalo.

Bogorodičina crkva u Parizu nije čisto romanskog stila, kao one prve, niti čisto arapskog stila, kao ove druge.

Ona je građevina prelaska iz romanskog u gotski stil.