Iva Kolega

Zašto uvek postoje neke senke koje prete da zatamne trenutke radosti?

Depresivci bi se, da mogu, samo slatko nasmejali pretnjama pakla jer oni u svom već žive.

Zapravo je uobičajeno vreme za novembar – mesec umiranja, opalog lišća, ranog mraka i škorpija.

Ne volim kada duva, ne volim ni kada leti pirka povetarac, što ljudi inače obožavaju. Da ih hladi dok se sunčaju. Ja volim tišinu i osećaj da me sunce prži. Vetar mi masti kosu i stvara glavobolju i nemir, kao da želi da ispremešta nešto duboko u meni, da izbaci to na površinu. Stvori nered.

Mrzim vetar. Od njega me boli glava, zapravo pravi mi zbrku u glavi, kovitlac od misli, i podiže iz groba zaborava one koje je odavno trebalo da istrunu, poput starog lišća.

mnogi od njih su samo luzeri koji ne mogu da se pomire s protokom vremena pa, osim što nose naušnice, neguju i isti stil oblačenja kao u svojim najboljim godinama.

Zar stvarno misle da će tako ostati zamrznuti u vremenu u svom najboljem izdanju? Naravno da neće, tako samo ispadaju smešni.

Treba mi nešto da me podseti da se ljudima u životu događaju grozne stvari i da se u mom životu zapravo ne događa ništa toliko strašno. Ništa što ne može, kao i uvek do sada, da se otrpi. Pregrmi. Preživi.

Neko bi rekao da ni meni nije kasno. Nije, ali to važi samo u onim slučajevima gde ima volje, snage i odlučnosti, a meni, da budem iskrena, nedostaje od svega pomalo.

Još ne škrtari, iako me u poslednje vreme stalno upozorava da trošim samo na najnužnije, što je istina ukoliko se uzme u obzir njegova situacija na poslu.

Nekoliko šamara koje mi je dao, još dok sam se usuđivala da mu prigovorim, bili su zanemarivi u odnosu na njegovu snagu. I da – bili su pred decom. Čisto da se zna ko je neprikosnoveni autoritet u kući.