Jarčeva planina

Pakao nije onakav kakav mislimo da jeste, prenaseljen i užurban, posvuda mučenja i lomače, svakojaki likovi iskaču sa svih strana ne bi li vam odvukli pažnju i zabavili vas. Pakao će biti samica. Svako od nas se vuče preko beskrajnog, tamnog prostranstva lišenog svih svojstava. Pakao će biti jedan beskrajni zadatak.

U šumi se sve činilo drugačije. Na drumu, pod mesečinom, sve je bilo svetlo, ocrtano senkom, ali ovde je sve bilo sazdano od tame, i činilo se kao da je tako i nastao svet. A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom; i duh Božji lebdeo je nad vodama
1
. Tako je bilo na samom početku, pre svetla. Nije se radilo o odsustvu materije, već o antimateriji. Preoblikovanju praznine. Prvoj stvari koja nas formira.

Osvrnuo sam se prema kamionetu i video moga dedu kako nam se približava putem kojim smo upravo prošli. Nije gledao ka nama, njegove oči nikad nisu upirale pogled u neku određenu tačku, već su samo gledale nejasno ispred. Lice mu beše bez ikakvog izraza. Njegov hod je mogao da ima cilj, ali nije ni morao, a išao je nogu pred nogu, praveći spore pokrete koji su mogli da traju tri koraka ili tri dana. Nije ni pogledao onaj rastur pod putem. Moj deda beše čudan koliko god to jedan čovek može da bude.

Strašni Bog. To je sve što znamo. Atavistički strah.

Isus je prekršio zakon, ukinuo granicu između živih i mrtvih. Sudar naša dva sveta nije mogao a da ne bude katastrofalan. Isus je pustio mrtve u naše živote, poslao ih da lutaju po zemlji, oslobodio utvare i demone kojih se sada plašimo, napao svet živih svim oblicima zagrobnog života, svim stvorenjima iz pakla, puštenim iz paganskog, demonskog Hada. Nema više reke i čamdžije da nas rastave, pa kada padne noć, svuda osećamo njihovo prisustvo i njihov dah što ne dolazi iz pluća.

Smrt je prometno mesto. Jedina razlika je u tome što je Isus pomerio kamen.

Ne možeš protiv sopstvene prirode, a moralni uvek ostaju bespomoćni pred našim pravim licem.

Pakao je odaja odjeka koji nema svoj izvor.

Ali naravno da đavo ne postoji. Mi samo želimo njegovo prisustvo. Hoćemo da neko bude nadležan. Pakao je anarhija, svako od nas je odgovoran za sve i nije dužan da sluša šta drugi misle o tome. Izolovanost je strašnija od kazne.

Svi poznati oblici mogu da postanu nepoznati. Jedan od trikova ovog sveta je osećaj da pripadamo.