Američki psiho

Ni na pamet mi nije palo da bi moja knjiga mogla da naiđe na ovakav prijem, i ja to i dalje ne razumem. S druge strane, nisam ni pokušavao da Američkim psihom uvećam broj svojih ljubitelja, jer roman i ne pišete zbog hvalospeva ili misleći na svoju publiku. Roman pišete zbog sebe samoga, i sami se sa sobom i svojim perom dogovorite šta je to što vas intrigira.“ Elis je istom prigodom istakao da svih tih godina dok je radio na ovoj knjizi nije znao koliko će ona postati nasilna ali mu se činilo da će Bejtmen (Patrik Bejtmen, glavni junak Američkog psiha) opisivati svoja brutalna zlodela istim onim hladnim tonom i uz obilje preteranih detalja kao što opisuje i svoju odeću, svoje obroke, treninge u teretani…

Pakao zamišljam kao sobu u kojoj sam odvojen od tebe, a ipak mogu da te vidim i da ti osetim miris

Imao sam sve karakteristike ljudskog bića – meso, krv, kožu, kosu – ali je moja depersonalizacija toliko uzela maha i toliko se produbila da je normalna sposobnost da se oseti samilost potpuno eliminisana kao žrtva laganog, odlučnog brisanja. Ja sam samo imitirao stvarnost, jedva nalik ljudskom biću, dok je samo neki mračni kutak moje svesti funkcionisao.

počeo je i da čupa obrve, kako sam primetio. Više nema samo jednu.

Miris mesa i krvi širi se po stanu, kao oblak, sve dok ga više i ne primećujem. Nešto kasnije moja jeziva veselost splasne i ja plačem, jer ne mogu u svemu ovome da nađem utehu i vičem, ridajući: „Ja samo hoću da me neko voli“, i psujem i zemlju i sve čemu su me učili: principe, razlike, izbore, moral, kompromise, znanje, jedinstvo, molitvu – sve to što je bilo pogrešno i bez konačne svrhe. Sve na šta se to svodi je: prilagodi se ili umri.

U pitanju je izolovani prostor koji služi da razotkrije moju teško oštećenu sposobnost da osećam. Ja sam u njegovom centru, u mrtvom hodu, i nikoga ne zanima ko sam.

Za Evelin, naša veza je žuta i plava, ali za mene je siva i crna, potopljena, kao odlomak iz filma u mojoj glavi sa beskrajnim kadrovima punim stenja, svaki jezik koji se čuje potpuno je nerazumljiv, a zvuk treperi u daljini uz nove scene

Ništa nije moglo da me obuzda. Uskoro mi je sve izgledalo dosadno: još jedan izlazak sunca, životi heroja, zaljubljivanje, rat, stvari koje su ljudi otkrivali jedni kod drugih. Jedina stvar koja mi nije dovoljno očigledno dosađivala bila je činjenica koliko novca zarađuje Tim Prajs, ali zato njena očiglednost jeste. U meni nije bilo jasne, prepoznatljive emocije osim pohlepe i, možda, potpunog gađenja. Imao sam sve karakteristike ljudskog bića – meso, krv, kožu, kosu – ali je moja depersonalizacija toliko uzela maha i toliko se produbila da je normalna sposobnost da se oseti samilost potpuno eliminisana kao žrtva laganog, odlučnog brisanja. Ja sam samo imitirao stvarnost, jedva nalik ljudskom biću, dok je samo neki mračni kutak moje svesti funkcionisao. Dešavalo se nešto stravično, a da ipak nisam mogao da shvatim zašto – nisam mogao da odredim.

Život je ostao prazno platno, kliše, sapunica. Osećao sam se smrtonosno i na ivci ludila.

Dok pišam u muškom toaletu, zurim u tanku pukotinu iznad pisoara koja liči na paučinu i razmišljam o tome da, kada bih iznenada nestao u toj pukotini, recimo tako što se naglo smanjim i skliznem unutra, velike su šanse da niko ne bi ni primetio da me nema. Nikoga… ne… bi… bilo… briga. U stvari, neki bi, ako primete moje odsustvo, mogli da osete neko neobično, neobjašnjivo olakšanje. Istina je jedna: svet je mnogo lepši bez nekih ljudi. Nisu svi naši životi međusobno povezani. Ta teorija je čista glupost. Neki ljudi stvarno ne moraju da budu ovde.