Mol Flanders

Kako je časnost svrha objavljivanja svakog dela ove povesnice moga života, a zarad pouke, upozorenja, opomene i popravljanja svih čitalaca, to se nadam da mi niko neće zameriti da sam se bez potrebe udaljila od predmeta, kad sam kazala da ljudi ne mogu da skrivaju ni najveće tajne, svoje ni tuđe.

a sada je došla beda ispaštanja, a pred vratima me je čekala sramna smrt; pa ipak, nisam bila svesna svoga stanja, nije bilo misli o raju i paklu, bar ne takvih koje bi ustrajale duže nego trenutan, letimičan dodir, kao ubod ili bol koji se javi i onda umine. Nisam imala svesti ni da molim božju milost, a doista ni da mislim na nju. I ovim sam, čini mi se, dala kratak opis najpotpunije bede na ovome svetu.

Jedva je mogućno zamisliti da je naša priroda kadra da postane toliko izopačena, te da smatramo poćudnim i prijatnim ono što je samo po sebi najpotpunija beda.

Kao što sam već rekla ranije, truo je bio temelj na kojem je trebalo da zidam, jer sve moje kajanje izgledalo mi je da dolazi samo usled straha od smrti; nije to bilo iskreno pokajanje zbog opakog života kojim sam živela, i koji me je doveo u ovu bedu, niti zbog toga što sam sagrešila svome Tvorcu, pred kojim sam se odjednom obrela da mi bude sudija.

Ne mogu reći, kao što čine neki, da ovaj đavo nije tako crn kao što ga slikaju; jer zaista, nikakve boje ne mogu verno da predstave tu kuću, niti živa duša, sem patnika koji su tu boravili, može tačno da zamisli njen izgled. No kako pakao može postepeno da postane tako prirodno boravište, i ne samo podnošljivo nego čak i prijatno, pojmljivo je samo onima koji su to iskusili, kao što sam ja.

Po dolasku u tu užasnu kuću nisam spavala nekoliko dana ni noći, i donekle radovala bih se da sam tu mogla umreti, premda ni na umiranje nisam gledala onako kako bi trebalo gledati; doista, moju uobrazilju ništa nije ispunjavalo većim užasom nego baš ta kuća, ništa mi nije bilo mrskije nego društvo u njoj. Oh, da sam bila upućena ma gde drugde na svetu, samo ne u Njugejt, smatrala bih se srećnom!

Onda sam se iskreno kajala za sav svoj život u prošlosti, ali to kajanje nije me utešilo, nije me umirilo, nije ni najmanje, jer, kao što sam govorila sebi, to je ono kajanje koje dolazi kad je čovek već lišen mogućnosti da tvori zlo. Izgledalo je da se ne žalostim što sam počinila takva zlodela, a grešila protiv Boga i svoga bližnjeg, već zato što ću biti kažnjena za to. Bila sam pokajnica, činilo mi se, ne zato što sam grešila, već zato što ću morati da ispaštam, a to je, u mojim sopstvenim mislima, lišavalo moje pokajanje svake utehe.

, i odveli su me u Njugejt, tu kuću užasa! Krv se ledi u meni kad se samo pomene to ime; ime kuće u kojoj je toliko mojih drugova bilo zatvoreno, i iz koje su bili odvedeni do kobnoga drveta; kuće u kojoj je moja majka tako teško patila, u kojoj sam ja došla na ovaj svet, i iz koje se nisam nadala spasenju, sem putem koji je vodio kroz beščašće i smrt: jednom reči, kuće koja me je tako dugo čekala, a od koje sam ja tako dugo, i tako vešto i uspešno bežala.

Naposletku, pokoravajući se napastvovanju zla, mahnuh se svakog kajanja, a sve moje misli u tome smeru svedoše se samo na to da možda izvršim ciglo još jednu poharu koja će krunisati sve; no iako sam zacelo izvršavala više puta i tu jednu poharu koja je trebalo da bude poslednja, ipak je svaki dobitak težio novom dobitku, i toliko me bodrio da nastavim taj zanat da nisam imala srca da ga ostavim.

U tome stanju, ogrubela od uspeha, i rešena da dalje teram tako, upadoh u zamku u kojoj mi bi suđeno da dobijem svoju poslednju nagradu za ovu vrstu života. No ni tome još nije bilo vreme, jer doživeh još nekoliko uspešnih pustolovina od te vrste

Ni to nije bilo sve; jer iako sam pomoću ovoga posla postala znatno imućnija nego što sam bila pre toga, ipak, odluka koju sam bila donela, da ću se mahnuti ovog opakog zanata kad budem stekla malo više, nije se vraćala, već sam neprestano želela da steknem još; a gramzivost je toliko bila uzela maha da nisam ni pomišljala da blagovremeno