Dnevnik srpske domaćice

Kao gimnazijalka, ludo sam bila zaljubljena u Onjegina, u lorda Bajrona i u Majakovskog. Htela sam da imam svoga Onjegina kome ću da napišem pismo. Bila sam zaljubljena i u glas Arsena Dedića kad otpeva Tvoje nježne godine. Bila sam zaljubljena u Bolkonskog.

Jedi šta hoćeš, ali se uzdržavaj od zlih reči, zlih misli i zlih dela... Onda si čovek, i baš me briga koje si vere.“

Videla sam sebe ne kao anđela – anđele smo u mom detinjstvu viđali samo na kič slikama kod staklorezaca i na razglednicama u izlozima Srpske pravoslavne zadruge kojih je bilo nekoliko u Beogradu i od kojih me je hvatala neka neobjašnjiva jeza.

Čim je nešto zabranjeno, eto mene da se baš za to zakačim.

Lule je u jednom intervjuu izjavio da prava Srpkinja ne sme da ima više od metar i sedamdeset santimetara, da treba da ima plave ili svelosmeđe oči – što je dokaz da joj se preci nisu mešali sa Turcima, da treba da ima grudi koje mame i decu i odrasle, da može da razume težinu istorijskog momenta i da njena ambicija treba da bude usmerena ka srpskom muškarcu a ne ka besmislenoj karijeri koja uništava svaku ženstvenost i pritom vodi u carstvo boga Mamona i pederske internacionale.

Ja sam sve vreme žmurila dok smo se ljubili i dok je sve plivalo u sokovima prirode, pod kišom, na Tjentišu, ljubili smo se i ljubili, sa rukama na rukama, pipanja nikakvog nije bilo, i ja bih samo na trenutak stala na stopala da se odmorim, a onda bih se ponovo popela na prste boreći se da taj poljubac traje dovoljno dugo, da vrtoglavica i bridenje nosa koje me je obuzelo nikada ne prestanu, da taj ukus prvog poljupca zapamtim zauvek.

I zapamtila sam ga. Poljubac je trajao, brat bratu, koliko i bitka na Tjentištu.

Htela bih da popravim neke stvari. Neke se ne mogu popraviti. Neke se reči i postupci ne mogu izbrisati. Ali što se može popraviti, mora da se popravi. Kad mi takve jednostavne misli padnu na pamet, znam da mi je stalo.

Ja sam, priznajem, omašivala u izboru slika, muškaraca, muža, ponekad sam znala da omanem i sa garderobom, omašila sam sa izborom studija i sa tim što nisam diplomirala, omašila sam i što sam neretko bila na pravom mestu u pogrešno vreme, i na pogrešnom mestu u pravo vreme, što sam se suviše nadala, što sam imala nerealna očekivanja, što sam dopuštala da me talasi ushićenja nose dalje nego što je to bilo normalno, pa opet, moja potreba da iskreno analiziram samu sebe, da samoj sebi objasnim kakva sam to i zašto sam takva, danas kad imam skoro 38 godina i neuporedivo više iskustva, i gorčine i cinizma, iako plemenita, u osnovi je kič. Da dopustim sebi malo filozofiranja – svaki kič ima plemenite pobude.

Svaki zlikovac ovde doživi mirne penzionerske dane, postane tihi uvažavani sused

Danas verujem da su i za najveće ideje i najveće projekte bazični motivi uvek lične prirode. Da su mali i prozaični. Ljudski.